Pa­ci­jen­tu pu­no zna­če li­je­pa ri­ječ i po­dr­ška me­di­cin­skog oso­blja. Pri­ti­snu­ti bo­le­šću za­vi­si­mo od nji­ho­ve struč­no­sti, po­sve­će­no­sti, ali i od hu­ma­nog od­no­sa pre­ma na­ma, pa­ci­jen­ti­ma. Pod­vr­ga­van sam osam pu­ta hi­rur­škim za­hva­ti­ma. Li­je­čio sam se od Be­o­gra­da, pre­ko Pod­go­ri­ce do Ri­sna i če­sto bio ho­spi­ta­li­zo­van, u bol­ni­ca­ma ili u ba­nja­ma. Svo­je naj­te­že tre­nut­ke pre­gu­rao sam uz po­moć dok­to­ra, se­sta­ra i oso­blja, po­seb­no u bol­ni­ci „Va­so Ću­ko­vić” u Ri­snu, gdje sam tri pu­ta ope­ri­san. U po­čet­ku je bi­lo te­ško i do­sta bol­no. Ali, sve sam ovo mno­go lak­še pod­nio jer sam imao neo­gra­ni­če­nu po­dr­šku svih za­po­sle­nih. Mo­gu slo­bod­no re­ći, od por­ti­ra na ula­znim vra­ti­ma do na­čel­ni­ka mr Ran­ka V. Li­so­va, spe­ci­ja­li­ste or­to­pe­di­je i tra­u­ma­to­lo­gi­je. Za ovog lje­ka­ra je te­ško na­ći pra­ve ri­je­či, a da su do­volj­no ve­li­ke ko­li­ko je nje­go­va po­žr­tvo­va­nost za pa­ci­jen­te. Ta­kva lič­nost se ri­jet­ko ra­đa. Sa njim je za­i­sta ve­li­ko za­do­volj­stvo sa­ra­đi­va­ti, pa čak i ka­da ste nje­gov pa­ci­jent i če­ka vas ope­ra­ci­ja. Za me­ne je on po­put pro­fe­so­ra sa VMA u Be­o­gra­du, pro­fe­so­ra iz Pod­go­ri­ce ili dru­gih, gdje sam se, ta­ko­đe li­je­čio. Za­to sam ga oslo­vlja­vao sa „pro­fe­so­re”. On svo­je pa­ci­jen­te mi­lu­je bla­gim po­gle­dom i ohra­bru­je nje­žnim osmje­hom. Ujed­no, ne­na­me­tljiv i pa­žljiv, a uz to di­sci­pli­no­van i strog. Tra­ži od svo­jih sa­rad­ni­ka mak­si­mal­nu od­go­vor­nost i pa­žnju pre­ma svim pa­ci­jen­ti­ma pod­jed­na­ko. Mi­li­na ga je vi­dje­ti ka­da uju­tro ra­no do­la­zi sa svo­jim ti­mom u vi­zi­tu. Sto­ji po­red mog kre­ve­ta kao iko­na. Na nje­mu dok­tor­ska uni­for­ma kao sa­li­ve­na, bes­pre­kor­no či­sta i ope­gla­na. On us­pra­van, za­teg­nut i gord. Ured­no pod­ši­šan i glat­ko iz­bri­jan. Po­sma­tra vas kroz na­o­ča­ri. Ras­pi­tu­je se ka­ko se osje­ća­te, ka­ko ste pro­ve­li noć, da li vam ne­što tre­ba... Iz­da­je sa­vje­te se­stra­ma ka­ko da­lje da po­stu­pa­ju sa pa­ci­jen­tom, ko­ja mu te­ra­pi­ja tre­ba... Uz to, če­sto na­vra­ti i u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma da obi­đe svo­je pa­ci­jen­te, da pre­kon­tro­li­še je li sve u re­du. Pri­je pod­ne ope­ra­ci­je, po­sli­je pod­ne obi­la­sci pa­ci­je­na­ta. Pi­ta­li smo se da li ovaj čo­vjek ika­da od­ma­ra.
On če­sto is­pra­ti svog, već opo­ra­vlje­nog pa­ci­jen­ta do vo­zi­la ko­je ga od­vo­zi ku­ći, da­ju­ći mu po­sled­nje sa­vje­te ka­ko što br­že da se opo­ra­vi. To je, za­i­sta ri­jet­kost. To­li­ko struč­no­sti i pa­žnje do­ži­vio sam još od prof. dr Ran­ka La­zo­vi­ća u Pod­go­ri­ci, od prof. dr Ra­do­nje Ze­ko­vi­ća, u Be­o­gra­du i prof. dr Zo­ra­na Po­po­vi­ća sa VMA. Dr Li­sov mo­že sta­ja­ti ra­me uz ra­me sa ovom lje­kar­skom eli­tom. Za­to sam im po­ru­čio: „Nek vas zna­nje i eti­ka svr­sta­ju u red be­smrt­ni­ka”.
Uz ta­kvog na­čel­ni­ka ne ču­di i po­sve­će­nost me­di­cin­skih teh­ni­ča­ra. Sve re­dom, od glav­ne se­stre Ju­li­je do se­sta­ra: Ja­dran­ke, Ma­ri­ne, Ra­de, Da­re i Ane, An­dre­je, Ra­nje... Po­seb­no se is­ti­če mla­di me­di­cin­ski teh­ni­čar Mar­ko Fu­štić. On svo­je po­slo­ve oba­vlja kao da ima dva­de­set go­di­na is­ku­stva. Oni su de­sna ru­ka dok­to­ri­ma. Ni­šta im ni­je te­ško. Oba­vlja­ju i naj­te­že po­slo­ve s ob­zi­rom na to da su pa­ci­jen­ti ne­po­kret­ni ili po­lu­po­kret­ni. Oni su uvi­jek na­smi­ja­ni, ra­spo­lo­že­ni za ša­lu, pa i ka­da svo­je pa­ci­jen­te či­ste, ku­pa­ju ili ih ne­moć­ne hra­ne. Nji­ho­va vo­lja je ogrom­na, a zna­mo da im ni­je­su to­li­ke i pla­te, iako ih za­slu­žu­ju.
Isti­na, u ne­kim bol­ni­ca­ma sam do­ži­vio i ne­pri­jat­no­sti, ali sam to od­mah za­bo­ra­vljao. Pam­tim sa­mo div­ne tre­nut­ke. Mi­slim da ta­ko tre­ba.
Šta dru­go čo­vjek mo­že ne­go da pra­vom hu­ma­ni­sti ljud­ski za­hva­li. Da im po­že­li do­bro zdra­vlje i uspjeh u bu­du­ćem ra­du, a ja to či­nim i ovom pri­li­kom.
Jo­van Ma­noj­lo­vić,
Ba­nja­nin iz Bu­dve